Desila se nezgoda, i priče se ne slažu. Vi kažete jedno, drugi vozač drugo, a svedok koji je “nešto video” ne pamti detalje. U toj situaciji, kamera koja je snimila sudar vredi više od svih izjava zajedno.
Problem je što većina ljudi na to pomisli tek kad je već kasno. Evo šta treba da znate, i zašto je brzina ovde skoro sve.
Zašto je video toliko jak dokaz
Kad se dogodi udes, obično imate tragove kočenja, položaj vozila i izjave učesnika. To je dosta, ali ne rešava svaki spor.
Postoje dve situacije u kojima tragovi na putu prosto ne mogu pomoći. Prva je ko je imao crveno na semaforu – svetlo se ciklično menja, i na osnovu položaja razbijenog stakla ili duljine kočenja se to ne može utvrditi. Druga je čeoni sudar, kad se ne zna koje je vozilo prešlo u suprotnu traku. Advokati koji se bave ovom oblašću navode baš ove dve situacije kao one koje se “teško isteruju” bez snimka.
Poznat je i slučaj beogradskog taksiste koji je snimkom dokazao da je drugi vozač prošao na crveno – bez toga bi ostalo njegova reč protiv njegove.
I ne samo ove dve situacije. Kod svake gde se priče razilaze, video je nešto što ne laže i ne zaboravlja.
Da li sud uopšte prihvata takav snimak?
Skoro uvek, da. Ne postoji poseban propis koji kaže koji snimak je dokaz a koji nije – važi isto pravilo kao za svaki drugi dokaz, sudija ga slobodno ocenjuje. Gleda se da li je snimak original, da li je montiran ili izmenjen, i kada je nastao.
Snimci iz privatnih objekata – pekara, menjačnica, radnja – po pravilu se prihvataju bez problema. Odbijanje je retko, i u praksi nije zabeležen slučaj da je neko pokušao da montira snimak da bi izbegao krivicu.
Ima i jedna ograda. Snimak bez tačnog vremena, lokacije ili GPS podatka ima manju dokaznu snagu sam za sebe, i sudija tada tehnički ima pravo da ga odbije. Ali ni to se gotovo nikad ne dešava u praksi. Kako to sažima jedan advokat iz ove oblasti – i lošiji snimak je bolji od “verovanja na reč”.
Isto pravilo važi bez obzira da li je u pitanju manji saobraćajni prekršaj ili teže krivično delo. Nema razlike u standardu.
Kamere se brišu. Brzo.
Ovo je najvažnija rečenica u celom tekstu: snimci se po pravilu brišu za tri do sedam dana.
To znači da nemate vremena da “sredite stvari kod kuće” pa onda krenete u potragu. Ako mislite da vam kamera može biti od koristi, krećete u potragu isti dan, u najgorem slučaju sutradan.
Ovo je posebno bitno kad vas je neko udario dok je vozilo bilo parkirano, a vi niste bili tu da vidite ko je to učinio. Tu je kamera često i jedini način da se štetnik uopšte identifikuje. Bez toga, osiguranje krivca nema obavezu da vam isplati ni dinar – vaša reč nije dokaz, a Garantni fond za nepoznato vozilo štetu na stvarima plaća samo ako je neko teško povređen.
Koga pitati
Krenite od očiglednog i idite širim krugom:
- Radnje i lokali u okolini
- Benzinske pumpe
- Zgrade sa kamerama na ulazu
- Bankomati
- Parking servisi i garaže
- Vozila sa dashcamom koja su bila u blizini – pitajte svedoke, možda su i sami snimili
Važna napomena: kao fizičko lice nemate pravo da zahtevate snimak od vlasnika – imate samo pravo da ga zamolite. Vlasnik može da vam kao uslugu pusti da pogledate snimak ili ga sačuva do dolaska policije, ali ne mora. Zvanično ovlašćenje da se snimak formalno traži i izuzme ima policija, kroz zahtev u okviru uviđaja ili istrage.
Zato je vaš posao da budete brzi u dve stvari: da pronađete kamere pre nego što se snimak obriše, i da odmah prijavite policiji tačno koje ste lokacije identifikovali, kako bi oni uputili zvaničan zahtev vlasniku na vreme.
Ako sami razmišljate o dashcamu, uređaji su danas jeftini i sve bolji. I nije samo pomoć da nekog identifikujete – dobra je odbrana i ako vas neko pogrešno optuži, ili ako je nezgoda namerno inscenirana radi naplate osiguranja. Bilo je takvih slučajeva.
Ne odustajte od kamere samo zato što ne gleda direktno na mesto sudara. Postoji stvaran, dokumentovan slučaj gde je snimak kamere banke, koja nije bila usmerena na raskrsnicu, i dalje bio dovoljan da se utvrdi ko je stigao prvi i gde se zaustavio – što je bilo dovoljno da se razjasni ko je imao prednost.
Takav snimak vam neće dati brzinu ili ugao udara. Ali daje redosled, a redosled je često sve što treba.
Semafor je posebna priča
Ako se nezgoda desila na semaforisanoj raskrsnici i spor je oko boje svetla, postoji još jedan izvor koji malo ko poznaje: gradski centar za nadzor saobraćaja.
Mnoge raskrsnice su danas pokrivene sistemom koji vodi grad ili direkcija za saobraćaj, ne policija. To je poseban kanal koji vredi pitati, pored policije i privatnih objekata.
Jedna tehnička sitnica, ako stvar ode do veštačenja: sâm snimak nije dovoljan da se izračuna tačna brzina i trenutak sudara u odnosu na semafor. Uz njega treba i zvaničan plan tempiranja signala za tu raskrsnicu, koji se traži od istog nadležnog organa. Video i taj plan zajedno daju potpunu sliku – video sam po sebi samo delimičnu.
Šta ako se policija ne javi na vreme
Ne čekajte njih da to urade za vas. Dokumentovano je da nedostatak podataka za veštačenje često dolazi baš od propusta u samom uviđaju – nedovoljna pažnja, loša opremljenost, nedostatak vremena. To nije razlog da odustanete, to je razlog da sami krenete u potragu za kamerama paralelno, ne da čekate da vam nadležni to obezbede.
Ukratko
Video je skoro jedini objektivan dokaz kad se priče o semaforu ili čeonom sudaru razilaze, i skoro uvek jedini dokaz kad vas je neko udario dok ste bili parkirani i pobegao.
Sud ga prihvata lako, bez posebnih formalnosti – čak i osrednji snimak je bolji od ničega.
Snimci se brišu za nekoliko dana, pa je potraga hitnija od bilo čega drugog na vašoj listi.
Ne odbacujte kameru samo zato što ne gleda pravo na mesto sudara – redosled i vreme su i dalje vredan dokaz. I ne zaboravite da pitate grad, ne samo policiju, ako je u pitanju semaforisana raskrsnica.
Izvori: stručni i naučni radovi o primeni video zapisa i fotogrametrije u veštačenju saobraćajnih nezgoda, sa strukovnih savetovanja iz oblasti saobraćajnog inženjerstva, izjave advokata za medije o dokaznoj vrednosti snimaka, i Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju za deo o Garantnom fondu.