Ako ste se povredili u saobraćajnoj nezgodi koju niste skrivili, imate pravo na dve potpuno različite vrste naknade – materijalnu (za auto, lečenje, izgubljenu zaradu) i nematerijalnu, za sam bol, strah i sve što ste kao osoba pretrpeli, a što se ne može pokriti računom. Ova druga je, iskreno, mnogo teža za naplatu, i tu ljudi najčešće odustanu jer ne znaju na šta tačno imaju pravo, niti kako se osiguranje brani.
Šta je uopšte nematerijalna šteta
Kod lakših povreda, zakon prepoznaje dva osnovna vida:
Fizički bol – to je subjektivan osećaj, i svako ga doživljava drugačije. Zato je bitno da opišete ne samo da vas boli, nego i kako – bol može biti neuralgičan (najjači, javlja se u pravilnim razmacima), pulsirajući (pojačava se sa otkucajem srca), difuzan (ravnomeran, tipičan za povrede kože), ili vegetativan (žarenje, paljenje). I jačina se ceni – slab, srednji, jak intenzitet.
Pretrpljeni strah – ovo je posledica opasnosti u kojoj ste se našli, ne mora nužno pratiti fizičku povredu. Manifestuje se kroz bledilo, drhtavicu, paniku. I strah se ceni po jačini i trajanju.
Zašto je bitno da znate ovaj rečnik? Zato što od preciznosti vašeg opisa – lekaru, u izjavi, u zahtevu – zavisi koliko će vam biti priznato. „Boli me vrat” je mnogo slabije od „osećam pulsirajući bol srednjeg intenziteta u predelu vrata koji se pojačava pri okretanju glave”.
Ko odlučuje o iznosu, i kako
Naknadu utvrđuje lekar cenzor osiguravajuće kuće, na osnovu vaše medicinske dokumentacije i procenta umanjenja životne aktivnosti (invaliditeta) koji vam se odredi. On vas najčešće ne pregleda lično – čita papire. Zato ono što nije zapisano u dokumentaciji, za njega praktično ne postoji.
Vredi znati i ovo: ponuđeni iznos nije jedini mogući. Zabeležen je primer iz prakse gde su za identično utvrđenih 10 odsto umanjenja životne aktivnosti tri različita osiguranja platila 180.000, 80.000 i 120.000 dinara – preko dvostruke razlike za isti medicinski nalaz. Ako vam se ponuda učini niska, to nije nešto što treba prosto da prihvatite – imate osnov da tražite pismeno objašnjenje po kom kriterijumu su računali, jer je poznato da se prakse osiguravača za isti stepen povrede znatno razlikuju.
Postoji i nešto što bi vam mogao biti jak orijentir za pregovor: pominje se da je Vrhovni sud Srbije, na sednici veća građanskog odeljenja, usvojio tabelu s orijentacionim iznosima pravične naknade nematerijalne štete. Ako je pronađete (vredi pitati advokata ili tražiti noviju, zvanično objavljenu verziju), to je jači benčmark za bilo koju ponudu nego opšte pozivanje na “pravila struke”.
I tu dolazimo do dva najveća problema u praksi.
Problem broj 1: “premala promena brzine da bi ste se povredili”
Kad je materijalna šteta na vozilu mala, sve češće se dešava da osiguranje angažuje veštaka saobraćajno-tehničke struke da izračuna takozvanu promenu brzine (delta V) – razliku brzine vozila pre i posle sudara, na osnovu tragova i deformacija. Ako je ta promena brzine ispod određene granice, sledi standardan odgovor:
„Nije moguće uspostaviti uzročno-posledičnu vezu između nezgode i prijavljenih povreda, jer je promena brzine manja od graničnih vrednosti koje se smatraju opasnim za nastanak povreda.”
Zvuči ubedljivo, i mnogi na tome odustanu. Ali ovo nije apsolutno pravilo, i ima konkretan broj koji to potvrđuje – čak i pri promeni brzine do samo 7 km/h (dakle vrlo blag sudar), verovatnoća da je do povrede ipak došlo je 10%. To nije zanemarljivo, pogotovo kad se ovakve štete gotovo automatski odbijaju pozivom na istu tu granicu.
Zašto baš vi možete biti u tih 10%? Zato što fizička konstitucija, zdravstveno stanje i ranije povrede utiču na to koliko lako neko biva povređen. Osoba koja je ranije imala problem sa vratnom kičmom može doživeti pravu povredu pri sili koja zdravu osobu ne bi ni okrznula.
Postoji i preciznija, tehnička verzija istog argumenta. Druga stručna analiza navodi da su studije došle do tri odvojena kriterijuma, ne jednog – dovoljno je da bude premašen samo jedan da bi povreda bila tehnički moguća: promena brzine preko 11 km/h, srednje ubrzanje preko 3g, ili maksimalno ubrzanje gornjeg dela tela preko 6g. Brojevi za samu promenu brzine se ovde razlikuju od prethodnog izvora (7 naspram 11 km/h) – ne uzimajte ni jedan kao jedini tačan, uzmite oba kao dokaz da je granica sporna, ne fiksna.
Šta uraditi: ne odustajte samo zato što vam kažu da je promena brzine bila mala. Tražite tačan izračunat broj i granicu koju primenjuju, pitajte i za srednje i za maksimalno ubrzanje – ne samo za promenu brzine – i istaknite svoje faktore – godine, ranije zdravstvene tegobe, bilo šta relevantno. Promena brzine sme biti pomoćni argument u proceni, ne jedini i konačan.
Dve stvari koje vredi znati o samoj povredi
Postoji formalna skala težine trzajne povrede vrata, od VAD 0 (bez simptoma) do VAD IV (oštećenje kostiju ili kičmene moždine), sa VAD I (samo subjektivan osećaj) i VAD II (uz mišićni spazam i ograničenu pokretljivost) između. Ako vam lekar upiše stepen po ovoj skali, to je jači, objektivniji opis nego “boli me vrat”.
I tajming bola zavisi od težine, ne od univerzalnog pravila. Bol se javlja u roku do 42 sata, ali kod blaže povrede dostiže vrhunac tek posle 24 sata, dok se kod teže razvije u punom obimu za samo nekoliko sati. “24 do 72 sata” ostaje dobar opšti okvir, ali nemojte se čuditi ako je brže ili sporije – to zavisi od ozbiljnosti povrede.
Ima i jedna razlika oko straha koja se lako propusti. Strah koji nastaje jer ste u trenutku sudara bili svesni opasnosti po život – tako zvani primarni strah – postoji samo kod čelnog sudara, gde ste sudar mogli da vidite kako dolazi. Kod udara od pozadi, koji je najčešći uzrok baš ove povrede, tog primarnog straha nema, jer niste imali vremena da ga osetite. Ostaje vam sekundarni strah, koji se javlja posle sudara – i on je i dalje vaše pravo, samo ga tražite pod pravim imenom.
Problem broj 2: “lekarski nalaz nije dovoljno detaljan”
Ovo je druga strana iste priče. Nekad je materijalna šteta na vozilu velika, sudar očigledno nije bio blag – a ipak vam odbiju nematerijalnu štetu, jer lekar koji vas je pregledao nije upisao dovoljno detalja u nalaz. Lekari cenzori se tu često ograđuju rečima da mogu da analiziraju samo ono što piše na papiru.
Ovo je nepravedno, i postoji sudska odluka koja to i kaže:
„Za ocenu da nematerijalna šteta nije nastupila nije dovoljna činjenica da ne postoji medicinska dokumentacija o posledicama, iz perioda kada se odigrao štetni događaj. Ova okolnost bi predstavljala dovoljan osnov za odlučivanje samo u slučaju da ta dokumentacija ne postoji, a oštećeni ne predlaže izvođenje drugih dokaza.” — Okružni sud u Nišu, iz jedne od ranijih presuda
Drugim rečima: ako je lekar zaboravio da upiše nešto bitno, to je njegov propust, ne vaš. Imate pravo da tražite dodatno veštačenje – sudsko-medicinsko ili neke druge relevantne struke – da se nadoknadi ono što nalaz nije zabeležio. Osiguranje ne sme samo da mahne rukom jer papir nije savršen.
Objektivan lekarski nalaz, da znate šta uopšte treba da sadrži, nastaje kroz četiri metode pregleda: posmatranje (kako izgledate), pipanje (osetljivost, otok), udaranje (odziv tkiva na udarac) i osluškivanje (zvukovi organa). Ako ništa od ovoga nije detaljno opisano u vašem nalazu, to je znak da je nalaz manjkav – i argument za dodatno veštačenje, ne razlog da odustanete.
Zašto materijalna šteta i nematerijalna nisu povezane, po zakonu
Ovo je, po meni, najjači argument koji imate na raspolaganju, a malo ko ga koristi. Zakon o obligacionim odnosima kaže da se pravična novčana naknada za fizičke bolove, strah i slične tegobe dosuđuje nezavisno od naknade materijalne štete, pa čak i u njenom odsustvu.
To znači da cela logika „mala šteta na autu = mala ili nikakva povreda” nema zakonski osnov. Ako ste zaista povređeni, to pravo postoji čak i kad je auto samo ogreban. Zakon takođe predviđa da sud (ili, u praksi, likvidator kod osiguranja) određuje iznos naknade po slobodnoj oceni, kad se tačna visina ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama.
Logika je i inače drugačija kod povreda nego kod štete na stvarima. Kod auta se traži da se vrati u stanje pre nezgode. Kod povrede tela to fizički nije moguće – ne možete vratiti nekome zdravlje kakvo je imao pre udesa. Zato ostaje samo novčana satisfakcija, odmerena po pravičnosti, ne po tačnoj računici kao kod limarije.
Postoji i treća, blisko povezana vrsta štete: renta
Do sada je bilo reči o dve stvari – bolu i strahu, i umanjenju životne aktivnosti. Postoji i treća, koju ljudi često pomešaju sa ove dve, a koja se računa na potpuno drugačiji način: renta, odnosno naknada za trajno umanjenu radnu sposobnost.
Ovo tehnički nije nematerijalna šteta – to je izgubljena zarada, deo materijalne štete – ali pošto je uz nju najčešće angažovan isti tip veštaka (medicine rada) koji radi i procenu umanjenja životne aktivnosti, vredi znati razliku, jer se lako pomešaju.
Renta se ne računa generičkim procentom invaliditeta. Računa se prema tome koliko vaša konkretna povreda utiče na vaš konkretan posao – koliko je fizički ili psihički zahtevan, i koliko vas povreda sprečava da ga obavljate kao pre.
I ovo je važno: nemojte pretpostaviti da je kancelarijski posao “manje ozbiljan” u ovom smislu. Po metodologiji koju veštaci koriste, rad od 7 do 8 sati dnevno za računarom, sa složenim i odgovornim zadacima, spada u najvišu kategoriju psihičkog napora – isti rang ozbiljnosti kao težak fizički rad. Ako vaša povreda utiče na koncentraciju, vid, ili sposobnost da sedite dugo za računarom, to je merljivo, ne nešto što treba da prećutite jer “nije fizički posao”.
Konkretna stvar koju možete unapred pripremiti: tražite od poslodavca Akt o proceni rizika na radnom mestu – to je zakonski obavezan dokument koji opisuje tačne fizičke i psihičke zahteve vašeg posla. To je za veštaka mnogo bolji dokaz nego da sam nagađa čime se bavite.
I još jedna stvar, ako imate raniju povredu ili bolest – po ovoj metodologiji, ranije stanje se formalno isključuje iz obračuna. Računa se samo ono što je novo, od ove nezgode. Ako veštak to ne pokaže eksplicitno, imate pravo da pitate kako je razdvojio jedno od drugog.
Ova vrsta štete po pravilu ide na sud, ne kroz vansudsko poravnanje sa osiguranjem – budite spremni da je to duži put.
Dva primera iz prakse, da vidite kako to izgleda
U jednom slučaju, lančani sudar sa četiri vozila. Žena od 53 godine, u lošoj fizičkoj kondiciji, bila je u prvom vozilu u koloni. Osiguranje je odbilo štetu pozivom baš na malu promenu brzine. Drugi vozači i suvozači iz istog lanca sudara, međutim, priznati su kao povređeni.
U drugom slučaju, nezgoda sa mnogo većom štetom – vozilo koje se uključivalo u saobraćaj pokušalo je polukružno okretanje. Suvozač je zadobio više kontuzija, uključujući prelom prsta. Šteta je prvo odbijena jer lekarski nalaz nije sadržao sve neophodne podatke – čovek se, razumljivo, nije mogao setiti da lekar treba da upiše baš svaku stavku. Posle prigovora, odluka je preinačena.
Poenta oba primera: sistem prvo kaže ne, po automatizmu. Na vama je da tražite objašnjenje i, ako treba, insistirate dalje.
Šta praktično da radite
-
Idite lekaru isti dan, čak i ako mislite da vas ništa ozbiljno ne boli. Trzajne povrede vrata se tipično jave 24 do 72 sata kasnije. Nalaz od dana udesa uklanja spor oko toga da li je povreda uopšte iz ove nezgode.
Sitna medicinska napomena, ne pravni savet – pitajte svog lekara, ne nas: ako vam propišu kragnu, stručna literatura navodi da bi nošenje trebalo da bude što kraće, po preporukama ne duže od 72 sata, jer duža imobilizacija ide na štetu oporavka. Ne nosite je duže “za svaki slučaj” bez da to pitate lekara.
-
Opišite tegobe precizno – vrsta bola, intenzitet, trajanje. Ne samo “boli me”, nego kako i koliko.
-
Tražite da se u nalaz upiše da je pregled zbog saobraćajne nezgode, sa datumom.
-
Ako vam odbiju štetu pozivom na malu promenu brzine – tražite tačan izračun i istaknite svoje lične faktore (godine, ranije tegobe).
-
Ako vam odbiju štetu jer je nalaz nepotpun – ne odustajte, tražite dodatno veštačenje. Propust lekara nije vaš propust.
-
Zapamtite da materijalna šteta na autu ne mora imati nikakve veze sa vašom povredom. Male štete na vozilu ne isključuju pravo na nematerijalnu naknadu.
-
Ako vam se ponuda učini niska, tražite obrazloženje kriterijuma. Dokumentovano je da različita osiguranja za isti stepen umanjenja životne aktivnosti plaćaju bitno različite iznose – to nije razlog da odustanete, nego da pitate zašto je vaš iznos niži.
Kratko za kraj
Nematerijalna šteta je, od svega u ovom postupku, najteže naplativa – jer se svodi na subjektivan osećaj koji drugi treba da proceni u novcu. Ali “teško naplativo” ne znači “nemoguće”, i sistem koji prvo odbije po automatizmu računa upravo na to da većina ljudi tu stane. Ne morate.
Izvori: Nataša Matić Miodragović i Aleksandar Matić Miodragović, Institut za sudska veštačenja Beograd, “Teškoće pri dokazivanju i realizaciji nematerijalnih šteta (LTP – iskustva)”, Zbornik radova, Savetovanje 2022; stručni tekst o problemima subjektivnog pristupa pri proceni i likvidaciji šteta; Veselin Govedarica, Zoran Ivanov i dr., Udruženje sudskih veštaka medicine rada, “Model za određivanje umanjenja radne sposobnosti nakon saobraćajnih nesreća”, Zbornik radova; Jože Škrilec, “Trzajne povrede vrata”, Zbornik radova, Savetovanje 2023; Zakon o obligacionim odnosima, čl. 185 i 200; Zakon o parničnom postupku, čl. 232; Okružni sud u Nišu, Gž. br. 1914/08.