Kako veštačenje utiče na tvoju naplatu štete i kako ga osporiti

Kad je krivica sporna, sve se svodi na jedan dokument – nalaz i mišljenje veštaka.

Osiguranje se poziva na njega da ti smanji ili odbije isplatu, sud na osnovu njega odlučuje, a ti u većini slučajeva ni ne znaš da imaš pravo da ga proveriš, osporiš, ili da dovedeš svog stručnjaka koji će stajati pored veštaka dok radi.

Ovaj tekst je o tome: šta veštak sme a šta ne sme, kako se prepoznaje loš nalaz, i koja konkretna prava imaš u tom postupku.

Zašto ovo uopšte tiče tvoje naplate štete

Veštačenje deluje kao nešto što se tiče samo sudskih procesa i krivice. Ali kod naplate štete od osiguranja, nalaz veštaka je često ono što određuje koliko ćeš dobiti – ili da li ćeš dobiti bilo šta.

Osiguranju ne treba da ospori nijedan tvoj račun iz procene štete da bi ti prepolovilo isplatu. Dovoljno je da postoji nalaz koji kaže da si i ti “doprineo” nastanku nezgode. Tvojih 4.300 evra tada postaje 2.580, i sve tabele sa cenama delova koje si spremio ne znače ništa, jer se procenat menja pre nego što se dođe do cifre.

Zato je razumevanje kako veštačenje funkcioniše – i gde greši – direktno pitanje novca, ne pravne teorije.

Tri vrste propusta, i zašto ta razlika odlučuje o tvom novcu

Ovo je verovatno najkorisnija stvar u celom tekstu, jer se retko objašnjava laicima, a direktno određuje da li ti se pripisuje deo krivice.

Struka propuste učesnika nezgode deli u tri jasno odvojene grupe:

1. Propusti vezani za nastanak nezgode – to su propusti kojima je stvorena opasna situacija. Da tog propusta nije bilo, nezgode ne bi ni bilo. Ovo je “pravi” krivac.

2. Propusti vezani za doprinos ili za mogućnost izbegavanja – učesnik nije stvorio opasnu situaciju, ali je doprineo njoj, ili je imao mogućnost da nezgodu izbegne pa je nije iskoristio. Ovo je kategorija u kojoj ti, kao nekriv učesnik, možeš da se nađeš – i baš odavde dolazi “podeljena odgovornost” koja ti seče isplatu.

3. Propusti vezani za težinu posledica – nisu uzrok nezgode niti su vezani za mogućnost izbegavanja, ali su učinili posledice težim. Klasičan primer: nevezan pojas.

Zašto ti ovo treba: kad ti osiguranje ili nalaz pripiše “propust”, prvo pitanje je u koju od ove tri grupe spada. Nije isto reći “vi ste izazvali nezgodu” i “vi ste mogli da je izbegnete” i “vi ste doprineli težini povreda”. Svaka od ovih tvrdnji traži drugačiji dokaz, i svaka drugačije utiče na iznos. Ako je nalaz nejasan o tome u koju grupu tvoj navodni propust spada, to je samo po sebi osnov za primedbu.

Test kojim se obara pripisani doprinos

Ovo je najkonkretniji alat u celom tekstu, i vredi ga zapamtiti doslovno.

Da bi neki tvoj propust uopšte bio uzrok nezgode, mora da prođe test misaone eliminacije: uzročna veza postoji samo onda kad se propuštena radnja ne može u mislima ukloniti a da posledica ne otpadne. Kao uzrok se smatra samo ono postupanje koje je bilo neophodan uslov da do štete dođe.

Prevedeno u pitanje koje postavljaš:

Da li bi potpuno poštovanje saobraćajnih propisa sa moje strane sprečilo nastanak ove nezgode?

Ako je odgovor ne – ako bi se nezgoda dogodila i da si se ponašao besprekorno – onda uzročna veza ne postoji, bez obzira što si možda nešto prekršio. Prekršaj i uzrok nisu ista stvar.

Ovo obara jedan od najčešćih obrazaca: da ti se pronađe bilo kakav propust i onda automatski pripiše deo krivice, iako taj propust nema veze sa tim što se desilo. Prekoračena brzina za 5 km/h ne znači ništa ako bi te drugi vozač udario i da si vozio tačno onoliko koliko smeš.

Obrnuto važi isto, i to je važno da znaš da bi bio pošten prema sebi: ako bi te poštovanje propisa spasilo nezgode, propust jeste u uzročnoj vezi – i tu nema mnogo prostora za spor. U jednom dokumentovanom primeru, vozač je u zoni ograničenja od 40 km/h vozio 56 km/h; motociklista je nepropisno skrenuo ulevo preko pune linije i stvorio opasnu situaciju. Ali proračun je pokazao da bi se vozač pri 40 km/h zaustavio dva metra pre mesta sudara. Rezultat: propust postoji kod oba učesnika – motociklista je izazvao, ali je vozač imao mogućnost da izbegne pa je nije iskoristio.

Načelo poverenja – tvoja najjača odbrana od pripisivanja krivice

Ovo je princip koji struka izričito priznaje, a laici skoro nikad ne znaju da postoji:

Učesnik u saobraćaju koji se ponaša pravilno nema razloga da očekuje nepravilno ponašanje drugih učesnika.

Ima i drugu stranu, koja je isto važna: onaj ko se ponaša pravilno ima razloga da očekuje nepravilno ponašanje od nekoga ko se već pre toga ponašao nepravilno. I nema razloga da očekuje da će neko ko se do tada ponašao nepravilno odjednom početi da se ponaša ispravno.

Kako ovo radi za tebe: ako ti neko pripisuje da si “mogao da predvidiš” da će drugi vozač uraditi nešto nepropisno – a on se do tog trenutka kretao normalno – to je u sukobu sa načelom poverenja. Nisi bio dužan da očekuješ tuđe kršenje propisa.

Ograda koju moraš znati: načelo poverenja te ne oslobađa obaveze da izbegneš nezgodu ako si objektivno mogao. Struka je izričita – bez obzira na to da li si imao razloga da očekuješ tuđe nepravilno ponašanje, veštak i dalje mora da utvrdi da li si imao vremena i prostora da nezgodu izbegneš od trenutka kad je opasnost nastala. Načelo poverenja štiti od zahteva da predviđaš tuđe greške, ne od obaveze da reaguješ kad je greška već očigledna.

Sedam pitanja koja moraju biti odgovorena pre nego što se kaže “iznenadna prepreka”

Najčešća formulacija kojom se krivica prebacuje na drugu stranu glasi otprilike: “stvorio je iznenadnu, blisku i pokretnu prepreku”. Zvuči definitivno. Ali iza toga stoji propisana analiza koja se mora sprovesti, i koja se u praksi često preskoči.

Prvo, jedna važna stvar: opasna situacija se ne “tumači”. Ona je precizno definisana u stručnoj literaturi – to je saobraćajna situacija koja zahteva reagovanje bar jednog učesnika radi izbegavanja nezgode, a nastaje u trenutku kad jedan učesnik uoči da će nepromenjeno ponašanje dovesti do nezgode. Nije stvar mišljenja veštaka.

Da bi se utvrdilo kad je opasna situacija nastala, mora se analizirati sedam stvari:

1. objektivna mogućnost uočavanja drugog učesnika
2. objektivna mogućnost uočavanja njegovih karakteristika važnih za nastanak opasnosti (dete, staro lice)
3. objektivna mogućnost uočavanja nepravilnog ponašanja drugog učesnika
4. objektivna mogućnost uočavanja namere drugog učesnika
5. da li je onaj ko se ponašao ispravno imao razloga da očekuje neispravno ponašanje drugog
6. da li je imao razloga da očekuje promenu nepravilnog ponašanja drugog, odnosno da će drugi odustati od svoje namere
7. ostale specifične okolnosti konkretnog slučaja

Kako se ovo koristi: ako ti nalaz kaže da je “prepreka bila iznenadna i neočekivana”, pitaj kroz koju od ovih sedam tačaka je to izvedeno. U jednom dokumentovanom slučaju, komisija je zaključila da je pešakinja sama stvorila opasnu situaciju – a stručni savetnik je to oborio jednostavnim zapažanjem: kolona vozila se kretala usporeno i često zaustavljala, pored toga su neposredno pre nje dva pešaka prešla kolovoz. U takvim uslovima pojava pešaka nije neočekivana, nego se upravo može očekivati. Sporo i stajuće kolone su same po sebi signal da će ljudi prelaziti između vozila.

To je razlika između “iznenada je iskrsla” i “moglo se predvideti” – i ta razlika premešta krivicu.

Gde je granica između veštaka i suda – i zašto je važno da je znaš

Veštak utvrđuje tehničku uzročnu vezu. Sud utvrđuje pravnu odgovornost i krivicu. To nisu iste stvari, i mešanje ta dva je čest, imenovan problem.

Praktično: veštak treba da odgovori na tehnička pitanja – kojom brzinom se vozilo kretalo, na kojoj udaljenosti je opasnost nastala, da li je bilo vremena za kočenje, da li se moglo izbeći. Ne treba da se izjašnjava o tome da li je preticanje “bilo dozvoljeno” ili je neko “prekršio zakon” – to je čisto pravno pitanje koje sudija može da pročita u zakonu i sam.

Isto tako, struka upozorava na veštake koji u nalazu citiraju članove propisa da bi “osnažili” svoj nalaz i sudiji sugerisali da je propis prekršen – iako do te tvrdnje nisu došli analizom materijalnih tragova. Ili one koji koriste formulacije tipa “mišljenja sam”, “procenjujem”, “tvrdim”, “kategorički tvrdim” – bez da te stavove temelje na konkretnom nalazu.

Šta ovo znači za tebe: ako u nalazu vidiš zaključak koji je pravna kvalifikacija umesto tehničke analize, ili tvrdnju koja počinje sa “pouzdano tvrdim” a ne prati je proračun – to je konkretna primedba koju možeš izneti, ne samo tvoj utisak da nešto nije u redu.

Kako se prepoznaje loš nalaz

Zakon daje jasnu listu razloga zbog kojih se veštačenje mora ponoviti. Organ postupka je dužan da to naredi, po službenoj dužnosti ili na tvoj predlog, ako:

• nalaz je nejasan, nepotpun, ili u protivrečnosti sam sa sobom ili sa utvrđenim okolnostima
• mišljenje je nejasno, protivrečno, ili se pojavi sumnja u njegovu istinitost

Ako se ti nedostaci ne mogu otkloniti ponovnim ispitivanjem veštaka ili dopunskim veštačenjem, određuje se drugi veštak koji radi novo veštačenje.

Iz stručnih izvora, evo konkretnih obrazaca koji se u praksi ponavljaju i koje vredi tražiti u nalazu:

Selektivna analiza. Veštak obradi samo one elemente koji potvrđuju verziju one strane koja je veštačenje naručila, a elemente koji podržavaju suprotnu verziju ne obradi ili ih odbaci bez argumentacije. Struka je izričita: veštak ne sme da zanemari elemente kojima se potvrđuje verzija druge strane, i ne sme da obrađuje samo ono što potkrepljuje optužbu ili tezu naručioca.

Prepisivanje umesto analize. U jednom dokumentovanom slučaju, više od dve trećine nalaza činili su prepisani navodi iz spisa – bez ikakve analize. Ako u nalazu vidiš dugačke pasuse koji samo ponavljaju šta piše u zapisniku, a nema proračuna i zaključivanja iz toga, to je crvena zastava.

Nekritičko preuzimanje pogrešnih podataka sa uviđaja. Ako je policajac trag pogrešno označio, a veštak to preuzme bez preispitivanja, ceo proračun je pogrešan. Struka kaže da veštak treba da traži ispravku ili dopunu nedostajućih podataka od naručioca pre izrade nalaza, a ne da nagađa ili da sam “popravlja” podatke.

Izmišljanje ili “ispravljanje” tragova. Veštaku nije dozvoljeno da sam menja ili dodaje nepostojeći trag da bi potkrepio pretpostavljenu verziju događaja.

Priznanje nekompetentnosti. Ako veštak kome je povereno saobraćajno-tehničko veštačenje ne ume da utvrdi kako su tragovi nastali, pa sugeriše da se to pita policija koja je radila uviđaj – to je, po stručnom izvoru, osnov da se osporava njegova stručnost. To je upravo njegov posao.

“Prekršaj postoji, ali nije u vezi sa nezgodom.” Ovo je posebno podmukao obrazac, jer zvuči nijansirano i odmereno. U dokumentovanom slučaju, veštaci su konstatovali da bi vožnja vozila žutom trakom (rezervisanom za javni prevoz) bila propust vozača, ali da “nije u vezi sa nastankom nezgode” – uz obrazloženje da bi do nezgode došlo i da se tu kretao neki drugi učesnik. Stručni savetnik je to srušio jednom rečenicom: da se vozač kretao pravilno, ne bi ni bio u toj traci, pa ne bi ni došao u kontakt sa pešakom. Kad god čuješ “prekršaj nije u uzročnoj vezi”, proveri ga kroz test misaone eliminacije iz gornjeg dela teksta.

Nalaz koji ne traži ono što mu nedostaje. Veštak po zakonu ima pravo da traži dopunska razjašnjenja, da razgleda spise, i izričito – da predlaže da se prikupe dokazi ili pribave predmeti i podaci važni za nalaz, kao i da prilikom uviđaja ili rekonstrukcije predloži da se razjasne pojedine okolnosti. Struka kaže da bi na nepotpuno definisan predmet veštačenja veštak trebalo da traži dopune pre nego što uopšte počne. Ako je nalaz rađen na očigledno manjkavim podacima, a veštak ništa nije tražio – to je propust u njegovom radu, ne “nesrećna okolnost”.

Naredba koja je unapred nakrivljena. Ovo je strukturni problem koji laici retko vide. Stručni izvor navodi da se u velikom broju slučajeva naredbom za veštačenje traži samo obrada pitanja kojima se dokazuje osnov za optuženje. Ako veštak odgovori tačno na postavljena pitanja i ništa više, nalaz je formalno ispravan a suštinski jednostran – jer pitanja koja bi išla u tvoju korist nikad nisu ni postavljena. Zato je pravo da predložiš pitanja (niže u tekstu) mnogo važnije nego što deluje.

Jedna utešna, i jedna neprijatna činjenica o ovim greškama.

Utešna: po oceni samih autora, greške se u najvećem broju slučajeva ne prave zlonamerno, nego zbog nedovoljne stručne osposobljenosti i iskustva. Ne moraš pretpostaviti zaveru da bi tražio proveru.

Neprijatna: greške su češće baš u složenijim slučajevima – onima koji traže duže vreme i temeljnije izučavanje većeg broja uticajnih faktora. Što je tvoj slučaj ozbiljniji i vredniji, to je veća šansa da nalaz ima manu.

I treća, praktična: osporena veštačenja se u većem broju slučajeva ne proveravaju kontrolnim veštačenjem, upravo zbog izbegavanja dodatnih troškova. Znači ako ti ne insistiraš, po pravilu niko neće proveriti.

Isti nalaz, suprotan zaključak – i zašto to menja gde napadaš

Ovo je nalaz koji vredi izdvojiti, jer menja taktiku.

U praksi se dešava da se u istom predmetu urade dva ili više veštačenja koja se potpuno podudaraju u delu koji se zove NALAZ – iste izmerene brzine, isto mesto sudara, isti međusobni položaji – a da se drastično razlikuju u ZAKLJUČKU, dakle u tome ko je stvorio opasnu situaciju i ko je šta propustio.

To znači da se najveći deo diskrecije, a time i najveći deo grešaka, ne nalazi u merenjima nego u zaključku – u tome kako se izmereno prevodi u propuste učesnika.

Praktična posledica: ne moraš da obaraš celu tehničku analizu da bi osporio nalaz. Često su brojke u redu, a zaključak iz njih ne sledi. To je mnogo lakša meta – i ne zahteva da ti sam budeš inženjer, nego da pokažeš da izvedeni zaključak ne proizlazi iz sopstvenih brojki tog istog nalaza.

Kad je pravi uzrok kvar na vozilu, a krivica se pripiše vozaču

Ovaj slučaj vredi znati jer pokazuje da uzrok može biti nešto sasvim treće od onoga što svi pretpostavljaju.

Automobil je isklizao sa kolovoza, udario u drvo na kosini, prevrnuo se, uz totalnu štetu i više povređenih. Vozač je bio pod dejstvom alkohola, bez izdate probne dozvole, sa šest osoba u vozilu umesto pet. Veštaci su zaključili očigledno: uzrok je prevelika brzina (116 km/h) u krivini, uz uticaj alkohola i preopterećenja.

Odbrana je tvrdila nešto drugo – da je vozilo isklizalo zbog iznenadnog loma na vešanju zadnjeg levog točka, ne zbog gubitka kontrole.

Tehnički dokazi koji su to potvrdili, a koje prvo veštačenje nije obradilo:

• Tragovi na situacionom planu nisu bili međusobno paralelni, razmak između njih se menjao, i bio je veći od razmaka točkova na osovini – dakle vozilo se nije moglo kretati po njima levim i desnim točkom, kako su veštaci nacrtali na svojoj skici (nacrtali su ih pravo i na razmaku koji odgovara širini vozila).
• Na kolovozu je postojao trag grebanja koji nikad nije analiziran – odgovarao je opruzi i amortizeru koji su ispali iz raskinutog vešanja.
• Na mestu početka tog traga otpao je plastični deo sa vozila – što locira trenutak kad je kvar nastao.
• Opruga i amortizer na uviđaju uopšte nisu pronađeni.
• Nalaz mašinskih veštaka je konstatovao da na mestima lomova nema tragova zamora materijala ni početnih naprslina – dakle lom je nastao trenutnim dejstvom sile, a ne postepenim trošenjem.

Mašinski veštaci su ipak zaključili da su sva oštećenja posledica nezgode i da nisu u uzročnoj vezi sa njom. Stručni savetnik je pokazao suprotno: raskid veze zadnjeg levog točka (prekinut pogon, nedostajuća opruga, oštećen amortizer, polomljena donja vođica, prekinut kočioni vod) proizvodi gubitak stabilnosti i upravljivosti pri kom vozač jednostavno ne može da zadrži vozilo na putanji – i do isklizavanja bi došlo i pri 80 km/h, dakle unutar dozvoljene brzine.

Zašto je ovo bitno za naplatu štete: ako je uzrok nezgode tehnički kvar koji vozač nije mogao da predvidi, cela slika o krivici se menja – a time i osnov za isplatu. Ako imaš i najmanju sumnju da je kvar na vozilu (tvom ili tuđem) imao udela, traži da se to izričito ispita, i ne prihvataj generičku formulaciju da su “sva oštećenja posledica nezgode” bez analize kada je koje oštećenje nastalo i kako je uticalo na ponašanje vozila u vožnji.

Nabrajanje oštećenja nije analiza. Pravi uzrok se ne može utvrditi samo popisom onoga što je polomljeno – mora se utvrditi način, mesto i vreme nastanka svakog oštećenja, i kako je ono uticalo na dinamiku kretanja vozila.

Konkretan slučaj: kako pogrešno pročitan trag postane godina i po zatvora

Ovaj primer vredi ispratiti korak po korak, jer pokazuje tačno kako se sitna tehnička greška pretvara u krivicu.

Šta se desilo. Auto se kretao putem sa prvenstvom prolaza. Mopedista je izašao sa sporednog puta ne zaustavivši se, i došlo je do sudara. Vozač auta je tvrdio da je vozio 50 km/h i da je na iznenadnu prepreku prvo reagovao skretanjem ulevo, a da je kočio tek nakon sudara.

Šta su veštaci uradili. Tragove na kolovozu su obradili kao tragove forsiranog kočenja, sa usporenjem od 7 m/s². Iz toga su izračunali brzinu od 75,2 km/h – dakle znatno preko dozvoljene.

Zašto je to tehnički pogrešno. Vozilo u kretanju može da formira četiri različite vrste tragova: tragove vožnje, tragove kočenja, tragove zanošenja, i tragove kočenja sa zanošenjem. To nisu isti tragovi i ne daju istu brzinu u proračunu – kod kočenja sa zanošenjem vozilo usporava 20–30% slabije nego kod čistog kočenja.

Ključni argument stručnog savetnika bio je fizički, ne pravni: vozilom koje forsirano koči sa blokiranim točkovima ne može se manevrisati. Ono nastavlja pravolinijski, u pravcu koji je imalo pre kočenja, i ostavlja prave tragove koji počinju u istoj visini levim i desnim točkom. A tragovi na uviđajnoj skici bili su krivolinijski, i nisu počinjali u istoj visini – što odgovara upravo vozačevoj verziji: prvo skretanje ulevo, pa je pod dejstvom centrifugalne sile desni točak počeo da ostavlja trag pre levog.

Zašto je razlika u brzini odlučila ishod. Ovo je karika koja se lako previdi. Veštaci su priznali da je opasnu situaciju stvorio mopedista – on je izazvao nezgodu. Ali su vozaču auta pripisali propust iz druge kategorije, one o kojoj je bilo reči gore: “mogao je da izbegne nezgodu da se kretao dozvoljenom brzinom.”

Taj propust postoji samo ako je zaista vozio 75 km/h. Po samoj analizi iz spisa, opasnost je nastala oko 0,72 sekunde pre sudara, kad je auto bio udaljen oko 15 metara od mesta sudara – što je manje od zaustavnog puta za 50 km/h. Drugim rečima, da je vozio brzinom koju je tvrdio, nezgodu ne bi mogao da izbegne ni uz savršenu reakciju, pa ne bi bilo ni propusta.

Uz to, reagovanje kočenjem traje tri do četiri puta duže od reagovanja skretanjem – pa odbacivanje vozačeve tvrdnje da je skretao, a ne kočio, menja i celu vremensko-prostornu analizu.

Ishod: nepravosnažnom presudom vozač je osuđen na godinu i po zatvora – za propust koji postoji samo ako je brzina tačno izračunata, a izračunata je iz pogrešno klasifikovanih tragova.

Šta odavde da poneseš: ako se tvoja krivica ili doprinos zasniva na izračunatoj brzini, pitaj kako su tragovi klasifikovani, sa kojim usporenjem se računalo, i zašto. Razlika između “trag kočenja” i “trag zanošenja” nije formalnost – to je razlika između dve brzine, i često između postojanja i nepostojanja tvog propusta.

Tvoja konkretna prava: stručni savetnik

Ovo je institut koji postoji, a retko ko ga koristi.

Stručni savetnik je lice koje ima stručno znanje iz oblasti u kojoj je određeno veštačenje. Stranka ga može izabrati i punomoćjem ovlastiti kada organ postupka odredi veštačenje.

Njegova prava su konkretna i široka:

• da bude obavešten o danu, času i mestu veštačenja
• da prisustvuje veštačenju
• da u toku veštačenja pregleda spise i predmet veštačenja
• da predlaže veštaku preduzimanje određenih radnji
• da daje primedbe na nalaz i mišljenje veštaka
• da na glavnom pretresu postavlja pitanja veštaku i da bude ispitan o predmetu veštačenja

Drugim rečima – ne moraš da čekaš gotov nalaz pa da se buniš. Možeš imati svog čoveka koji stoji tu dok se veštačenje radi i traži da se određene stvari provere.

Uvođenje stručnog savetnika je, po rečima samih autora iz struke, upravo i bilo zamišljeno da omogući strankama da u većem obimu proveravaju rad veštaka.

Šta još možeš da tražiš

Da predložiš pitanja. Naredba za veštačenje sadrži, između ostalog, “pitanja na koja treba odgovoriti”. Ako veštačenje predlaže stranka, organ postupka je može pozvati da predloži i lice kome se veštačenje poverava, i da postavi pitanja na koja veštak treba da odgovori. Ovo je prilika koja se retko koristi – pitanja oblikuju nalaz.

Da uložiš primedbe u roku. Nakon završenog veštačenja, stranke koje nisu prisustvovale se obaveštavaju da mogu razgledati i kopirati nalaz, i određuje im se rok u kome mogu izneti primedbe. Taj rok se lako propusti.

Da tražiš izuzeće. Ako veštak ima vezu sa osiguravačem ili je ranije bio saslušan kao svedok, tražiš izuzeće – pismenim zahtevom sa navedenim razlozima, isto kao za sudiju.

Da saznaš ko tačno radi veštačenje. Kad je veštačenje povereno stručnoj ustanovi, rukovodilac te ustanove je dužan da te, na tvoj zahtev, obavesti o imenima lica koja će izvršiti veštačenje.

Da predložiš razrešenje veštaka. Obrazložen predlog za razrešenje zbog nestručnog, neurednog ili nesavesnog veštačenja mogu podneti sud, organ koji vodi postupak, ali i same stranke. Veštak se razrešava i ako nestručno obavlja veštačenje, ili daje nepotpune, nejasne, protivrečne ili netačne nalaze.

Realna ograda: po priznanju samih autora, taj mehanizam u praksi još nije zaživeo – nema zabeleženih slučajeva brisanja veštaka sa liste zbog lošeg rada. Ali pravo postoji, i sama najava da znaš da postoji menja ton razgovora.

Da tražiš rekonstrukciju događaja. Ovo je zaseban dokazni alat koji se retko pominje. Radi provere izvedenih dokaza ili utvrđivanja spornih činjenica, može se odrediti rekonstrukcija događaja – ponavljanje radnji ili situacija u uslovima pod kojima se događaj odigrao. Bitan detalj: ako su iskazi pojedinih svedoka ili učesnika različiti, rekonstrukcija se po pravilu vrši posebno sa svakim od njih – što je način da se pokaže da tuđa verzija fizički ne stoji.

Da tražiš dopunski uviđaj. Uviđaj nije nužno jednokratan – može se preduzeti i tokom postupka, kad je za razjašnjenje neke važne činjenice potrebno neposredno opažanje. Pri tome se po pravilu traži pomoć stručnog lica (forenzičke, saobraćajne, medicinske struke), a i veštak se može pozvati na uviđaj ako bi njegovo prisustvo koristilo nalazu.

Da uložiš žalbu ako ti odbiju predlog. Protiv rešenja kojim je u istrazi odbijen predlog za veštačenje može se izjaviti žalba, o kojoj se odlučuje u roku od 48 sati. Isto važi i za odbijen predlog za postavljanje stručnog savetnika. Rok je kratak, ali odluka nije konačna.

⚠️ Jedna zamka kod komisijskih nalaza koju vredi znati. U dokumentovanom slučaju, komisija veštaka medicinske struke je u zajednički izveštaj upisala da su “sa verovatnoćom pretpostavili” nešto – uz izostavljenu ogradu da to “ne mogu pouzdano tvrditi”. Predstavnik komisije saobraćajne struke je taj zajednički izveštaj potpisao, iako je njegova komisija ostala pri svom drugačijem nalazu. Sud je taj potpis protumačio kao usaglašen nalaz obe komisije i na osnovu njega doneo odluku.

Pouka: potpis na zajedničkom dokumentu se čita kao saglasnost, i formulacije tipa “sa verovatnoćom pretpostavljamo” se u praksi lako pretvore u utvrđenu činjenicu. Ako u nalazu vidiš pretpostavku, traži da se izričito napiše da li se tvrdi pouzdano ili samo pretpostavlja, i sa kojim stepenom sigurnosti.

Kako da proveriš da je veštak uopšte kvalifikovan

Uslovi su propisani:

• odgovarajuće visoko obrazovanje za tu oblast veštačenja
• najmanje pet godina radnog iskustva u struci
• stručno znanje i praktično iskustvo u toj konkretnoj oblasti
• upisan u Registar veštaka – fizičko lice može obavljati veštačenja samo ako je upisano

Pre veštačenja veštak polaže zakletvu: “Zaklinjem se da ću veštačiti u skladu sa pravilima nauke i veštine, savesno, nepristrasno i po svom najboljem znanju, i da ću tačno i potpuno izneti svoj nalaz i mišljenje.” Stalno postavljeni veštak se pre veštačenja opominje na već položenu zakletvu.

I jedna korisna ograda: ne pretpostavljaj da veći broj veštaka znači bolji nalaz. Struka izričito upozorava da instituti i fakulteti sve češće formiraju komisije od pet do deset članova, čak i kad sud to nije tražio, i da to ostavlja utisak većeg kvaliteta – dok analiza takvih nalaza pokazuje da se i oni više puta dopunjavaju jer su nepotpuni, nejasni i neargumentovani. Broj potpisa i titula nije garancija.

Od čega se nalaz sastoji – kontrolna lista

Da bi znao da li nešto nedostaje, treba da znaš šta bi trebalo da bude tu. Nalaz i mišljenje ima ustaljenu strukturu:

1. Uvodni deo – osnovni podaci o nezgodi i učesnicima
2. Nalaz – mesto sudara, međusobni položaj učesnika u trenutku sudara, brzine kretanja
3. Vremensko-prostorna analiza – tehnički parametri nastanka nezgode, a posebno mogućnosti izbegavanja
4. Mišljenje i zaključak – ko je koji propust napravio i kako je taj propust uticao na nastanak nezgode

U praksi veštaci često spajaju mišljenje i zaključak, tako da poslednjih nekoliko pasusa mišljenja predstavlja zaključak. To je uobičajeno i nije mana samo po sebi.

Ono što jeste mana: ako vremensko-prostorna analiza nedostaje ili je površna, a zaključak ipak tvrdi da si mogao ili nisi mogao da izbegneš nezgodu – taj zaključak nema odakle da dođe. Mogućnost izbegavanja je proračun, ne utisak.

Kako izgleda pravo tehničko pitanje

Kad znaš razliku između tehničkog i pravnog pitanja, možeš i sam bolje da formulišeš šta tražiš. Struka daje primer na radnji preticanja – umesto beskorisnog pitanja “da li je preticanje bilo dozvoljeno” (na koje sudija zna odgovor i bez veštaka), tehnička pitanja glase:

• da li je vozač pretičućeg vozila vršio preticanje na propisnom bočnom rastojanju od preticanog vozila
• da li je započeo preticanje na propisnom odstojanju
• da li je preticanje započeto kad je to bilo bezbedno s obzirom na vidljivost, preglednost, širinu kolovoza, brzine kretanja i udaljenost vozila iz suprotnog smera
• koliki put i koliko vremena je bilo potrebno za preticanje u toj situaciji

Isti pristup važi i za druge radnje. Kad formulišeš pitanja ili primedbe, drži se merljivog: rastojanja, vremena, brzine, mogućnosti uočavanja. Pravne kvalifikacije ostavi sudu – njih veštak ionako ne treba da daje.

Praktično – šta ovo znači u tvom slučaju

Ako ti se krivica osporava ili ti se pripisuje doprinos:

1. Traži pismeno obrazloženje procenta koji ti pripisuju i osnov za njega – i pitaj u koju od tri grupe propusta spada ono što ti se stavlja na teret.
2. Primeni test misaone eliminacije na svoj navodni propust: da li bi se nezgoda dogodila i da si se ponašao besprekorno? Ako bi – uzročne veze nema.
3. Proveri da li se nalaz bavio i tvojom verzijom događaja, ili samo onom koja ide u prilog osiguranju. Ako je tvoja verzija odbačena bez argumentacije, to je konkretna primedba.
4. Ako se sve svodi na izračunatu brzinu, pitaj kako su tragovi klasifikovani i sa kojim usporenjem se računalo.
5. Ako ti se pripisuje da je prepreka bila “iznenadna”, traži da se to izvede kroz sedam propisanih pitanja o uočljivosti i očekivanosti – posebno ako su okolnosti (kolona, dete, sumrak) činile pojavu predvidljivom.
6. Pogledaj da li zaključak stvarno sledi iz brojki u istom tom nalazu – to je često lakša meta od samih merenja.
7. Ako ideš u ozbiljan spor, razmisli o stručnom savetniku – ne posle nalaza, nego dok se veštačenje još radi.
8. Ne propusti rok za primedbe na nalaz.

I jedna stvar koju vredi imati na umu kroz ceo postupak: dokazi se prikupljaju na uviđaju, a ti tom prikupljanju ne prisustvuješ i nemaš uticaj na njega. Ta asimetrija je razlog zašto sve što sam dokumentuješ na licu mesta – fotografije pre pomeranja vozila, položaji, tragovi, svedoci – vredi mnogo više nego što deluje u tom trenutku. To je jedini deo dokazne građe na koji stvarno možeš da utičeš.

Za to kada uopšte možeš da angažuješ sopstvenog veštaka i koliko njegov nalaz vredi u kojoj fazi postupka – to je posebna tema, pokrivena u glavnom vodiču kroz postupak.

---

Izvori: prof. dr Radoslav Dragač, Ognjen Đorđević – “Uticaj grešaka u identifikaciji i obradi tragova na obavljanje veštačenja saobraćajnih nezgoda”, Zbornik radova; R. Dragač – “Kako se zaštititi od greške pravosudnih organa koji donose odluke u sudskim postupcima na osnovu pogrešnih veštačenja”, Zbornik radova; “Značaj pravilnog formiranja zaključka prilikom izrade nalaza i mišljenja veštaka”, Zbornik radova; Zakon o sudskim veštacima; Zakonik o krivičnom postupku; Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima.